Apatrid
Eto, zato volim Nemce. Naime, Germani gotovo nikada ne propuštajui da pokažu boraniji gde joj je mesto. Čak i ne uživaju u tome da loše đake pošalju u ćošak ili magareću klupu, svejedno. Za njih to nema lični pečat, oni su te stvari doveli do nivoa automatizma, neminovnosti. Kao što ste jebeno sigurni svake večeri da će sunce izaći za nekoliko sati, sa sličnom dozom samopouzdanja možete tvrditi da će “panceri” isprašiti “pacere”… u par slova smestio se jaz dubok poput masovne grobnice (stanovnici Balkana imaju posebne mere za dužinu). Slušao sam nekoliko ponosnih Poljaka kako punih usta objašnjavaju rivalitet sa Nemcima koji se, evo ironije, ogleda u činjenici da nikada nisu pobedili susede. Rekao sam rivalitet? Bolje da to objašnjenje zavijem u sintagmu “konstantnog snošaja u kome je jedna strana uvek u karakterističnom položaju u kome tabani gledaju u nebo”.
Neka se ne naljute Poljaci, nije ovo blog o njihovim seksualnim avanturama, već o nama. Ko smo mi? Pa, mi, apatridi, ljudi bez domovine. Jer kada ne igraš na nekom prvenstvu, to je kao da nemaš domovinu. Bolje rečeno, da se vratimo u detinjstvo, osećaš se kao bubuljičavi štreber što u prikrajku gladi majmuna, dok blistavi mangupi sede na klupi sa lepim devojčicama. E, u prosečnoj američkoj teen - age komediji, rugoba izraste u gospodara sveta na čijem dlanu plešu napred pomenute devojke, sada već zrelije i iskusnije, dok oni zavodnici iz gimnazije napune pluća olovom u nekoj čeličani u Detroitu. Elem, dovoljno smo života onjušili da znamo da stvarnost sa pokretnim slikama nema nikakve veze. Na žalost, realnost ne podražava filmove. Pa, kao što se štreberi nikad neće dokopati dobre ribe, tako ni Srbi neće naučiti da igraju fudbal. To nas čini ne samo apatridima, već i nostalgičarima. Jer od neigranja na evropskom prvenstvu do žaljenja za nakaznom Jugoslavijom je mali korak. Nije u pitanju navijanje za Hrvatsku, već kraduckanje (omiljeni izraz balkanskih političara koji predstavlja sinonim za otimanje bez rizika od kazne) zajedničke istorije. Izdvojeni iz skuta komunističke Balkanije gde je svako imao svog ličnog neprijatelja i policajca, kao i pokriće za sopstvenu nesposobnost, mi se grabimo za tuđe uspehe.
Šetamo Hana i ja, njene čelično sive oči nisu videle loptu, neka veća deca mlate reketima i razapinju mreže zaustavljajući saobraćaj. Zemlja tenisa i lepih devojaka, sirotinje koja se suočila sa najstrašnijom istinom, da igranje nogom jednostavno nije disciplina u kojoj si dobar. Treba tu žabu progutati prijatelji, i još se osmehnuti onima sa druge strane zida.
Završiće i jun, meseci u godinama fudbalskih prvenstava za nas opsednute prolaze kao tren koji ne možeš zadržati prstima, suviše je lepote da bi trajala…Apatridi čekaju
Wimbledon…utehu, šansu da se podsmevamo bogatijima, svom onom šarenom svetu što peva na tribinama. Možda pevaju i pogrešne pesme ali se čuje muzika…za razliku od toga, u Parisu, Londonu, New Yorku i Melburnu se ćuti, čak te opominju da budeš pristojan između poena.
Jebeš ti to, navijam za Del Piera i Bilića, makar ih razumem a i ne moram da budem tih dok igraju. Hana neka igra tenis…onda će mi možda dozvoliti da budem isključiv i bučan kao svi ludi očevi malih princeza.
