Glupima je lako, poput potoka se uliju u kakav rečni brzak, sjedine sa ostalim kapljicama savršeno zadovoljni činjenicom da su deo nečega. Ako posmatrate mozak kao sapun, jasno je da ćete se truditi da ga što ređe koristite.
   Takvi porastu u masu što ne vidi dalje od svog nosa, povodi se za šarenilom gomile brojeći beskrajna telesa kao “našu zajedničku snagu”, grupni urlik kao demonstraciju moći a ne kolektivno ludilo kojim upravlja neko mnogo pametniji. Svi oni mravi što verno dižu ruku u pozdrav kreštavom vođi, svi oni besprizorni što gamižu pod zastavama gledajući ka dalekoj loži…uvek se poslednji dosete i reaguju kad je kasno.
   Curi nekako ovaj jebeni jul, taljiga najgori mesec u godini dok opsednuti uporno gledaju u kalendar sa koga se otkidaju dani. Vreme prekraćujemo znojenjem nad brljotinama morona koji vode klub. Ako navijate za Juventus, prošla leta su poput pretencioznih filmova, radnja je naime predvidljiva a ukus prevare se ne može sakriti.
   Zbog čega ovo pišem?
   Deo navijača je naime došao na ideju da protestima pokažemo budalama u upravi šta mislimo o njima. U jednom od ranijih blogova, ima tome gotovo pola godine. konstatovali smo da je već kasno. Jebo te, pristali smo na sve, a sada kada su odlučili da nam se pokake po glavi, mi se kao protivimo, ne sviđa nam se ukus govana.
   Čemu protest?
   Nemo smo gledali kako skidaju pantalone i vrte kukovima pred Morattijem, u sebi smo protestvovali kada su se pogađali sa capitanom i Nedvedom oko produžetka ugovora i pokušavaju da uštede na ljudima kojima je mesto na svakoj zastavi Juventusa. Sagli smo glavu kad su oterali Deschampsa čija krv je natopila svaki trofej osvojen devedesetih godina. Nismo se digli kad je onaj mali nikogović od sportskog direktora bacao novac na promašene igrače kao da mu je klub dedovina…kada je doveo trenera kome je dovoljno kupiti baterije, posle toga samo klima glavom i igra kako god gazda kaže…
   Saučesništvo obično podrazumeva lojalnost do samog kraja. Zato protest protiv onih koji ste do juče podržavali zajebite…sami će se urušiti i vi nemate ništa sa tim.

  Obećao sam  u prošlom blogu da ću, na jedan kratki trenutak, otvoriti kofer tuge, taj ofucali zavežljaj patnje koji svaki navijač sizifovskom upornošću vuče sa sobom. Teglimo poput magaraca sva razočaranja mladosti ljubomorno odbijajući da se odreknemo suvišnog tereta. Jedna od velikih istina, koja se šapatom prenosi među posvećenima, je da poraz ostaje dublje u sećanju. Kako drugačije objasniti činjenicu da u pobedi periferna memorija o  mestu, vremenu, društvu izbledi. Ostane rezultat i nemi film golova koji se od zaborava brani video klipovima u mobilnom telefonu. Naprotiv, slom ostaje živ u mislima u koloru, miris tuge nikada ne isčili iz nozdrva. Konstatovali smo više puta da je Gospod šaljivdžija pa je učinio sreću neprepoznatljivom. Fortuna nekako klizi između prstiju dok je patnja lepljiva i dosadna. Veže se za čoveka kao najrođenijeg i vremenom naruži svako lice. Nije to samo fudbal, život je takav. Ne verujete? Pamte li teenageri prvi poljubac ili prvi raskid? Doživljavaju li intenzivnije prvo zaljubljivanje ili kada prvi put budu dumpovani (šutnuti)? Ja se recimo ne sećam prvog položenog ispita na fakultetu, ali znam datum kada su mi prvi put vratili index i zgazili na samopouzdanje. Ne čudite se onda što u pola noći mogu da izdiktiram top listu Juventusovih poraza, ta stranica u memoriji bi se izlizala da je od papira, koliko je često otvaram. 

1. Perugia - Juventus 1 - 0 (14.05.2000)  

 Sprovedite anketu među juventinima koje poznajete, verovatno će većina ovaj ožiljak staviti ispred svih. Ne postoji mesto na kome je dobro izgubiti titulu ali Perugia je definitvno najodvratnije. Kiša, Nosferatu umesto sudije, utakmica koja je odigrana u uslovima ravnim takmičenju u trećoj ligi Kazahstana. Jebeni Alessandro Calori nas je poslao u pakao. Beznačajna budala je otela jedan deo moje duše…njegovih pet minuta slave su se poklopili sa crnim danom u životima solidnog broja ljudi. Bog je simbolično uredio da se na jednom drugom stadionu, južnije, neki ljudi u smešnim neboplavim dresovima raduju, dok se naše suze gube u amazonskoj kiši. Katarza koju smo doživeli u Udinama dve godine kasnije, nikada do kraja nije pomela tugu iz Perugie. 

2. Dortmund - Juventus 3 - 1 (21.05.1997) 

 Ovaj poraz možda ne bi bio tako visoko plasiran da nisam pre utakmice poverovao u klasičnu opsenu poremećenog uma, da su neke stvari u fudbalu sigurne. Ok, poraz je u finalu Champions League, ali je Juventus toliko često gubio na poslednjoj stepenici (mislim da mi i Benfica držimo neke crne rekorde u broju izgubljenih finala) da se navikneš bez problema. Radi se ovde o nečem drugom…tim je bio toliko jak da je maleni tupan u meni zaključio da je stvar gotova i da oni smešni ljudi u odvratnim crno - žutim dresovima služe samo kao dekor. Smetnuo sam sa uma da osim Bayerna i HSV još neki Nemci se okupljaju po klubovima kako bi igrali fudbal i da ta glasna gomila što se u radno vreme dovikuje po rudnicima u industrijskom Ruru, ponekad može da odigra i dobru utakmicu. Capitano je ušao, na vreme da postigne gol petom, ali kasno da promeni stvari. Još kada je onaj dečkić Ricken direktno iz smrdljive spavaonice u kojoj je služio dug domovini lobovao Peruzzija i ubio poslednju nadu bilo je jasno da su i magarca koji piše ovaj blog osedlali. 

3. Juventus - Parma 2 - 4 (07.02.1999) 

 Ova utakmica je kao Pandorina kutija, čuva sva zla u najgoroj sezoni u poslednjih 20 godina. Marcelo Lippi je otišao posle meča, iste te sezone se par meseci ranije povredio Ale Del Piero i to u trenutku kada smo bili prvi na tabeli. Od tog meča u Udinama pa do poslednje tekme u sezoni protiv Venezije, uspeli smo da dođemo do ponižavajućeg sedmog mesta. Već u  leto igrali smo u Intertoto kupu u nekoj rumunskoj vukojebini. Sećam se da sam hteo da izrazim lojalnost klubu i uživo upoznam grofa Drakulu, ali niko nije znao put kroz Karpate. Sam poraz od Parme je simbol sezone suza i definitivno najgora sezona Juventusa koju pamtim. Nema sumnje da kao ilustracija očajne godine pomenuta utakmica  može da računa na bronzanu medalju na ovoj listi. 

4. Liverpool - Juventus 2 - 1 (05.04.2004) 

 Da se ja pitam, a i većina Juventusovih navijača, ovu utakmicu nije trebalo odigrati. Čemu? Jednostavno smo mogli da kažemo, “izvinite, vi ste ubice, i naš klub nema nikakvo moralno pravo da vređa žrtve Heysella i ima bilo kakva posla sa vama”. Umesto toga birokrate su igrale protiv tih životinja što su u poslednjih 20 godina ismejavali naše žrtve i čak probale da utakmicu učini prijateljskom pod parolom da treba oprostiti. Mislim prijatelji, znam ja da Bog prašta ali nemojmo Juventusu i nama, njegovim navijačima, davati takav značaj. Jednostavno, mi nemamo pravo da oprostimo u tuđe ime. Kako li su se osećale porodice poginulih gledajući kako se naši zvaničnici grle sa ubicama. I nemojte me hvatati na gluposti tipa “pa dobro, jel’ treba da se poubijamo“. Naravno da ne , ali ne treba ni da se ližemo i grlimo…životinje se i dan danas šetaju po Merseysideu i putuju tajno na utakmice u inostranstvo. Jebena engleska policija to zna i nikada ništa nije učinila. Tuđa krv za njih drugačije miriše. Dakle, ovaj meč nije vezan za rezultat, iako nije prijatno gledati kako se majmuni keze iz kopa i mlataraju ručicama. Ovo je, pre svega, podsećanje na najcrnji dan u našoj istoriji i sve one odbleske koji prate utakmice sa engleskim klubovima.

5. Juventus - Milan 2 - 3 (28.05.2003) 

 Ako čitate moje blogove primetićete da ne uzgajam mržnju kontra Milana. Naravno, daleko od toga da ih volim, ali poštujem rossonere…već sam rekao, da ih nema, mi gobbi se ne bi imali prema kome upravljati. Mrzim da gubim od Milana.  U Serie A to retko dešava, međutim, poraz na penale u finalu Champions League boli, jer ubada prst u oko kada su  u pitanju Milanove titule u Evropi. Nisam ih brojao (verujete mi, jel’da)…ali imaju ih mnogo više od Juventusa. Nešto se neobjašnjivo dešava sa diavolima kada napuste Apenine, od našeg džaka za udaranje pretvore se u velike nokautere. Sve vezano sa tim finalom mi se gadi, engleska ambasada mi nije izdala vizu za Manchester (kod njih Shengen, ne važi što je još jedan dokaz mojoj teoriji da su Englezi samo pretenciozni alkosi), Nedved je u onoj sjajnoj pobedi protiv Reala dobio glupo žuti karton čime nas je osakatio. David Trezeguet je imao jedan od onih dana kada se pitate kako je zalutao u klupski autobus i pomišljate da je vanbračni sin Marcela Lippija. Milan nam nije pružio šansu, izgledalo je da nameravaju da do starta naredne sezone kampuju u svom kaznenom prostoru i čuvaju remi. A onda je onaj cirkuski golman Dida branio penale kao za opkladu i oni su se radovali. Na početku naredne sezone razvili su zastavu kojom nas podsećaju na to da su najbolji u Evropi ali smo mi odgovorili transparentom vezanim za činjenicu da se zna ko je najbolji u Italiji. Lagao sam sebe da ih je to povredilo…jebi ga, kad krvariš svaki je zavoj dobar. 

  BILO NE PONOVILO SE

  Sparno je i san je negde odlutao. Društvo mi pravi udaljeni smeh koji surfuje na toplom vetru. Hana cokće sanjajući neku ogromnu sisu prepunu božanskog mleka, ex trudnjača takođe jezdi carstvom usnulih pravednika. Ima takvih noći, obično se pojave tokom mrtve sezone kada kalendar pokazuje loše brojeve i početak sezone je nepristojno daleko. Opsednuti kriziraju u julu, teskoba se širi telom kao otrov tarantule. Sve je to u meni, preti da pokulja napolje u zagrljaj panici. Branim se sećanjima, klasifikujem golove, odmotavam utakmice…i znate šta je najsmešnije? Radost nekako deluje bajato, dok je tuga gorka kao pelin…potvrda je to teorije da je fudbal najbliži patnji. Kišna Perugia, Munich i jebeno finale protiv Dortmunda, prasak u Udinama dok capitana iznose sa terena, Shevin penal na Old Traffordu i crveno - crno klupko koje se valja u radosti nakon gola i još dalje u prošlost. Krv na Heysellu, vest da je Scireu uzeo bog u nekoj poljskoj vukojebini, odlazak Platinija i Luce Viallija. Ožiljci u sećanju, stigme na površini opterećenog mozga. Ne stidim se, to u meni spava i čeka trenutak da napadne uz samoću, mrak, sparinu, lošu probavu…traži sebi najgore društvo.
   Do jutra sam se trudio da budem pozitivan, da rangiram sreću u posebne odeljke svesti, da saberem radost u jedan ćup koji ću potkupiti tamu. Išlo je tako…traljavo, recimo…fragmenti sećanja od prošle noći tu i tamo se vuku u ostacima.
   Mojih pet najdražih utakmica :

 1. Juventus - Fiorentina 3 - 2 (http://www.youtube.com/watch?v=fBs76ZrgTQs&feature=related)

 Ovako se verovatno osećao neki prorok kada mu se Gospod prvi put obratio, odnosno iz njega progovorio. Možda je poređenje neumesno ali je nakon ove pobede i capitanovog gola bilo jasno da je stigao novi čuvar vatre. Sama utakmica je bila velika, vratili smo se od 0 - 2 ali ju je Del Piero učinio božanstvenom. Shvatite nas gobbije, magija nije prirodno stanje u kome obitavaju fudbaleri Juventusa…mi pobeđujemo na znoj. Ono što je Ale uradio je i prosečnog blesana sa tribine, koji ne vidi dalje od svog nosa, uverilo da je stigao “izabrani”.

 2. Udinese - Juventus 0 - 2 (http://www.youtube.com/watch?v=_TfR4CN04sc)

 Katarza. Naravno nervni slom iz Perugie par godina ranije vreme ne leči, ali su Udine i sve što se dešavalo tog dana simbol novije istorije kluba. Trenutak kada Ronaldo plače na klupi dok mi slavimo na Friuliju titulu koja je samo 45 minuta pre toga izgledala kao naučna fantastika je dragocenost koju čuvam u posebnoj pregradi memorije. I dan danas imam u telefonu egzaltirani trenutak poslednjeg zvižduka sudije i euforiju Juventusu naklonjenog komentatora, umem da nabrojim svaku reč koju je tadašnji capitano Conte rekao u mikrofon RAI dok su ga zasipali šampanjcem. Sećam se svega do vođstva od 2 - 0, nakon toga nemam pojma šta je dalje bilo na utakmici jer sam se koncentrisao na utakmicu u Rimu i Interov slom. Zbog tog jednog trenutka vredelo je navijati za Juventus, taman da je to i jedina titula koju smo osvojili.

 3. Juventus - Real 3 - 1 (http://www.youtube.com/watch?v=Gke3kl0WCr8&feature=related)

 Da se razumemo, nikakve evropske pobede meni ne kupuju mir kada gledamo u nečije dupe u Serie A. Ne navijam ni za Milan ni za ubice iz Liverpoola da bih lagao sebe kako je najvažnije biti najbolji u Evropi. Ne postoji zamena za italijansku titulu, jer Real i Barcelonu ne doživljavaš kao rivala…nemam razlog da mrzim te klubove niti da o njima razmišljam. Ipak, ova utakmica označila je potvrdu moje teorije da ozbiljni ljudi pobeđuju cirkuzante i da sva ta glupa euforija koja prati “fancy” timove prerasta u jad kada se suoče sa odraslim momcima. Takođe način na koji je Ale izazvao težu povredu kičme Michelu Salgadu i mislim Hierru me i dan - danas napuni slatkom jezom.

 4. Juve - Porto 2 - 1 (http://www.youtube.com/watch?v=SsYEkivcIv4)

 Rani radovi, ovo je početak dominacije Juventusa u Evropi, za mene ovo će ostati najbolji naš tim svih vremena. Osvojen je kup pobednika kupova u Bazelu, ali ja uvek ovu utakmicu posmatram kao uvod u evropsku krunu godinu dana kasnije u krvi Heysela. Cela ta sezona u Evropi je bila velika, pobede nad PSG - om, Manchesterom i na kraju Portom pokazale su da je partnerstvo Platinija i Ziggyja Bonieka jedna od najboljih stvari koja se desila Juventusu u istoriji. Volim velike uvode kakva je bila 1984. još su lepši od kulminacije kojoj prethode, a pobeda nad Portom je kruna te sezone.

 5. Juventus - Torino 1 - 0 (http://www.youtube.com/watch?v=_OruUIKV4uQ&feature=related)

 Ova utakmica je razumljivo preko reda upala na listu, možda ne bi bila u pet najdražih jer je bilo i većih pobeda nad pacovima sa kojima delimo stadion…no ova utakmica je možda zbir svih posrtanja Mulite i najbolji način da dokažemo u čemu se sastoji naša vekovna dominacija. Da se ne bi ponavljao, pročitajte blog “O smislu za humor Davida Trezegueta” i biće vam jasno.

  To be continued…naravno, sledi lista top pet poraza, jer rekosmo, patnja nema cenu kada je navijač u pitanju.

  Ponekad pomislim da su infantilni navijači u koje ubrajam i sebe poput rasklimanog jukeboxa, puni su demode, arhaičnih pesama i  vremenom postaju skladište prašine. Trtljamo parole o vernosti kojoj smrt jedino može da doskoči, upiremo prstom u ugojene idole koji nemaju poštovanja za dres i šarene tribine, mitingujemo protiv masnih birokrata koji vode naš klub puneći im džepove dok hranimo svoju strast. Ozbiljna manjina, ona čije se uzbuđenje svodi na pevanje karaoka po barovima petkom uveče i brzi sex, nam se smeje…porodice nas sažaljevaju i opravdavaju.
  Međutim, umemo li da se ponašamo kao oni koje preziremo?
  Kao ljubavnice koje spoznaju da je mecena presušio?
  Kao nezahvalni naslednici u trenutku kada shvate da su roditelji proćerdali porodično bogatstvo?
  Kao dete sa druge strane stakla, dok zuri u nedodirljivu igračku u izlogu?
 
  Vera? U dobru i u zlu? Do poslednjeg daha? Ruka u nevolji? Dok nas smrt ne rastavi?

  Ništa od toga, navijači Milana su peticijom pokazali kako funkcioniše uzročno posledična veza između bogatog skorojevića i prljavog novca kojim je kupio divljenje svetine. Berlusconi nije moj omiljen lik (pročitajte nekoliko blogova posvećenih klovnu sa snažnom ambicijom da upravlja cirkusom). Smatram ga za sramotu moderne Italije, nekoga ko svojim ponašanjem poništava svu divnu lepezu vrednosti na kojima je građen moj omiljeni period istorije, renesansa. Međutim otimano od naroda ulagao je u obnavljanje posrnulog Milana, institucije koju je urušila prevelika ambicija početkom osamdesetih. Milan je fancy, namirisan brazilskim znojem, našminkan i opasan. Oni su neko ko je Juventus poslednjih 20 godina terao da se nikad ne zadovolji postignutim. Moje veliko poštovanje za diavole (ne i Berlusconija) deo su ubeđenja da nema zadovoljstva u pobedama nad nejakima i glupima, kakav je recimo klub sa kojim Milan deli San Siro. 
   Udaljio sam se…dakle,  grupa od par hiljada bitangi koji su svoja lenja dupeta pomerali jedino kad su slavili silne evropske titule (tamo nema često Juventusa, pa je nešto lakše pobeđivati), zahteva od vlasnika da proda klub. Razlog je što Berlusconi nije spreman da spuca 150 miliona u neravnopravnu trku u osakaćenoj Serie A gde će Nosferatu Collina odlučiti prvaka. Navijačka kratka pamet je nešto sa čim svaki klub mora da računa, gladne oči i želja da se rupe u svesti ispune ohološću pobednika su svakodnevica velikih loptačkih društava. Stvorili su ambicijom na hiljade čudovišta koja treba hraniti iz sezone u sezonu. Nigde se tako brzo heroj ne uvalja u blato kao u fudbalu, nigde takva brutalnost i kazna ne snalazi nemoćnog i istrošenog kao u predivnoj igri.
   Kada ti uvale sat i sliku i aplauzom te pošalju u istoriju, ako se dovoljno brzo ne odvučeš ka svlačionici rizikuješ…plebs traži nove junake i nema vremena za sentimentalnost.
  
   Uvek sam se trudio da ne mrmljam u bradu kada osetim kako Pavel Nedved diše na škrge u poslednjim minutima utakmica, kada je Paolo Montero sve češće gledao u brojeve na leđima napadača, kada Ciro Ferrara svojim naočarima ilustruje činjenicu da ne vidi loptu ispred nosa. Često se gadim dok legendu razvlače po pogrdnim rečenicama koristeći priliku da se smeju tuđoj nemoći.
   Mi u Juventusu nemamo sindrom rossonera. Nas vode amateri koji novac koriste da bi prikrili sopstvenu nemoć. Njihova dilema nije da li da isprazne bisage već kako da to učine na što gluplji način.
   Zmije u džepovima rossonera makar će sačuvati čast i ujesti neprijatelja…naš problem je veći, naš će novčanik nakon rasipanja prekriti paučina i prašina, kao one napuštene gradove na Divljem Zapadu. Na putu ka toj propasti stoje još jedino NAVIJAČI…sa svim svojim nesavršenostima i manama…prihvatili nas ili ne.

  Mesec velike dosade je startovao, praćen apatijom i glupim naslovima u novinama. Opsednuti gutaju trač kao hleb nasušni, vapimo za novim licima nadajući se da će neka brazilska ugojena bitanga naše živote učiniti podnošljivijim. O groznici zvanoj calciomercato sam pisao, pompezne vesti, budalaštine uprave, očaj i vera u veliki preokret u poslednjim danima prelaznog roka. Teške su nedelje pred nama, vuku se nevoljno kao vojnik u koloni, kao penzioner na dosadnom izletu, kao teenagerka na porodičnom okupljanju. Normalni sanjaju o talasima, opsednuti u pesku crtaju idealni tim. Marljivi trudbenici hvataju energiju za još jednu napornu godinu, fukara grize nokte znojeći se nad činjenicom da bi još jedan u nizu smradova mogao da uprlja sveti dres i zagadi vazduh u svlačionici…
  Rano je da se razmišlja o očekivanjima, patnja je normalno stanje prosečnog navijača, ono što ga pokreće, hrani, predstavlja opravdanje. Strah još ivek kampuje u nekim udaljenim delovima uma, kao mogućnost ali još nerazvijena pretnja mentalnom sklopu individue. Još uvek nada bukti vidljivo, vatra strasti koja mami i obećava, čini se da bi bradati pećinski čovek Mellberg mogao da obori teoriju po kojoj švedski fudbaleri u Italiji ubrzo postanu instruktori skijanja bogatašicama u nekom zimskom centru. Da je maleni Seba Giovinco spreman da ponese baklju i osvetli pećinu u kojoj se Juve krije poslednjih nekoliko godina…da Nedved u ormaru još čuva galski eliksir mladosti i da će vreme stati. Da Buffon može da promeni pravila fudbalske igre i suprotstavi se ne samo protivničkim napadačima već i svojoj nesrećnoj odbrani…
  Sve što će u krajem avgusta izgledati kao surova realnost danas treba gurnuti pod tepih. Jul je, mesec kad sam rođen i mesec koji bi dekretom trebalo proterati iz kalendara, po cenu da nikada ne dobijem poklon.
  Darovi? Sram me bilo, u mojim godinama ljudi rođendane doživljavaju kao odlazak još jednog voza ka nostalgičnoj i boljoj prošlosti…nema tu mesta radovanju.
  Pa kada ćemo se radovati?
  To me nemojte pitati u julu, brzo će septembar, tada smo obično svi pametniji, nakon što nam stvarnost zalepi vruću šamarčinu…
  Molite se, jedino nam to može pomoći.

  Nije me stid da priznam…na testu iz patriotizma pao bih na prvom pitanju “opišite odnos prema kapitenu nacionalne reprezentacije u fudbalu”.
  Naime, i kada ispoljavam određeni entuzijazam prema najboljem timu svoje zemlje, posmatram ih kao deset momaka od kojih očekujem da im ova nesrećna domovina znači koliko i meni, da ne zevaju kad je himna i da se bore…ne očekujem da pobede bilo koju ozbiljnu naciju (posle recite da nisam tolerantan). Onog poslednjeg koji je, na moj užas, uzurpirao, ne samo traku već i sveti dres sa brojem 10, ne računam, ne brojim njegove retke golove, mrmljam u bradu kad god u želji da ispadne pametan pokloni loptu očajnicima na tribinama. Capitano je inače po profesiji mali od palube, fizikalac koji pokušava da nas prevari da je arhitekta, nosač kofera koji glumi mašinovođu. Dakle, ignorišem ga svestan da mu moj prezir ne znači ništa. Nikada nisam bio u njegovom restoranu, pričao sam vam kako sam odvukao izmučenu trudnjaču od štanda na kome se slikao sa parčetom pizze u želji da nas uveri da učinimo isto (vidi blog “Najgora pizza na svetu”). E, moja žena i tada još nerođena Hana to jelo okusiti neće, baš kao što ni “persona non grata” neće igrati za moj klub.
  Na slici porodične idile, Juventus stoji uz Hanu, Katarinu, mamu i Tamaru…na toj fotografiji za njega nema mesta. Jebe mi se za njegov profesionalizam i najbolju ponudu, neka ostane tamo gde jeste i neka ode bilo gde i otme sve pare ovog sveta. U Juve ne može, znam da navijači trpe raznorazne perverzije birokrata koje vode klub ali i nama je ostala poslednja mrva časti. Previše je drugari, mnogo smo govana progutali uz osmeh, ali ne terajte nas da oližemo i dno kante.
  Nekad nemam snage ni da pišem. I bojim se da stvarno ne osvane jutro kada će takav zakucati na rasklimana vrata, da nam oduzme i ono malo što čuvamo u ispražnjenoj riznici.
  Molim te, ne znam kako to da ti saopštim, ali…ODJEBI.

  Dok su  sinoć Hrvati i Muslimani valjali tuđe bogove u blatu i verbalno skrnavili svetinje “pogrešne vere”, na balkanskom forumu navijača Juventusa sam napisao “nije Balkan primitivan jer je siromašan, već je siromašan zbog svog primitivizma”. Kad se raja i svetina dohvatila u bolu sa jedne i preziru pobednika sa druge strane, mržnja je zujala webom. Ni svi bespovratni krediti, ni sva oklopna vozila civilizovanog sveta ne uspevaju da zaustave osvetu i zlopamćenje različitih plemena na izrovanom proplanku. Ovde se oružje ne uništava, već sa ljubavlju i pažnjom zakopava do prve povoljne prilike…ovde se predanje čuva, ne kao opomena već kao uputstvo za neko novo ubijanje.
  Nije ovo politika, ovo je saga o ovcama koje niko nije obavestio da je trava zelena, sa druge strane pomenutog proplanka koji je istina odeljen žicom. Svaka stvar na ruševinama jebene SFRJ je samo prilika da sirotinja iskaže svoj bunt prema kukavnom životu i smrdljivoj salami za doručak. 
  Srbi i Hrvati su pre par godina i smešni vaterpolo digli na nivo rituala. Beznačajan sport u kome je Mađarska bez mora najbolja na svetu (zamislite Holandiju bez nadmorske visine kao velesilu u skijanju), poslužio je kao kapisla za obračun sapatnika u lošoj sarmi i ubuđalom siru.
  Stanovnici Balkana nemaju stila čak ni u mržnji, svaki Nemac ima svog lošeg pandana u Holandezu i obrnuto, ali pun stomak te najčešće sprečava da rizikuješ da ti neki zalutali projektil sruši bogatu trpezu. Ima tu neke elegancije u preziru koji Belgijanac gaji prema Francuzu ili Italijan sa severa prema komšiji Austrijancu, kod nas u nedostatku profinjenosti ispečeš dete ili siluješ staricu.
   Zbog čega vam ovo pričam? Iskreno, boli me uvo što Pazarac navija za Tursku i  dva Mostarca mašu različitim zastavama, pravo na izbor je mantra slobodnog sveta. Problem je, što, ako već pričamo o demokratiji, ona ima smisao za matematiku i doslovno se drži pravila da kvantitet može da ošamari kvalitet kad god mu se prohte. Doslovno računjanje gomile koja odlučuje odvelo je sinoćnju utakmicu s one strane razuma i tu manjina ne može ništa
   Šta predlažem?
   Da pametni navuku roletne na prozore i dobro zaključaju vrata? Ne ide, spolja će dopirati zurle i arlaukanje sisate udovice ratnog zločinca…rulja baš ne ceni muziku koju prakticira hrvatski selektor, ali se u obožavanju seljanke sa tužnog juga uvek okupi ispod iste zastave. Seljaštvo je simbol za bratstvo i jedinstvo…
   Jednostavno pravite se da vas fudbal ne zanima…

   P.S. - Sinoć sam gledao utakmicu u jednom kafiću u kome je grupa gostiju upadljivo izražavala svoje simpatije za Tursku. Neko je nakon epiloga bacao petarde u slepoj radosti. Sumnjam da se radi o sinovima naših vrlih komšija pekara, poslastičara, zlatara…u mojoj Šumadiji potomci Kemala Ataturka nisu baš brojni. Radovalo se hrvatskoj nesreći.
  Što reče jedan moj ortak u zezanju…jebi ga, Turci su nas kinjili samo 500 godina a sa Hrvatima smo skoro imali obračun kod OK korala. Za jedno dva veka navijaćemo za njih…
  Lepo je biti neutralan…

  U Srbiji je, ako želite da se osamite, najbolje postati član biblioteke. Ne bi me začudilo da se oni komunistički generali, što su se nacionalno osvešćivali ubijajući nevine po Bosni, kriju u nekom napuštenom carstvu knjiga. Groblja su puna, čak su, u naletu pomodarstva, i crkve postale sastajalište onih što su davno od Boga odmetnuti…jedino biblioteke podsećaju na one napuštene gradove iz western filmova.
    Dok sam njušio onaj jedinstveni miris starih knjiga (nijedna stvar na svetu nema božansku aromu izvetrelog olova), palo mi je pamet da bi za dugo toplo leto mogao da vam preporučim neku literaturu koja se bavi fudbalom. Jul će doneti neizbežnu apstinencijalnu krizu za nas posednute, pa ako već ne možete da gledate fudbal, makar čitajte o njemu. Neće vam nauditi…
    Problem je što dobrih knjiga o loptanju ima koliko i srećnih navijača Intera, to je zbilja jedna brojevima siromašna kategorija. Veliki pisci su, ili rođeni sa pogrešne strane okeana ( Updike, Hemingway ), ili smatraju da je suviše prizemno posvetiti više od par strana fudbalu. Welsh i novi britanski talas provlači britansko napucavanje lopte ka krezubom centarforu u svakom delu, ali se od mainstream pisaca, osim Hornbyja, niko nije odvažio da rečima pokuša da smućka mešavinu strasti, neracionalnih postupaka, kolektivnog ludila i individualne tuge. Italijani žive fudbal, smatrajući da knjige banalizuju predivnu igru (tvrđenje par mojih poznanika koji navijaju za Romu, pa je jasno da su nerealni i zaljubljeni u lepotu igre bez rezultata…stoga ovu prethodnu kontastataciju uzmite sa rezervom). Nemam lak zadatak da vam preporučim četiri knjige (priznajem da sam opsednut raznim klasifikacijama i pravljenjima „top“ listi svih vrsta ) koje će jebeno leto pretvoriti u dosadu bez psihičkih komplikacija.
   Zašto četirit? Pa, računam da ne sričete poput moje bake Stane i da čitate brže nego prosečni penzioner iz pasivnih balkanskih krajeva.

   1. The miracle of Castel di Sangro by Joe McGinniss

   Preduslov za čitanje ove knjige je znanje engleskog jezika (ne treba da ste rođeni u Sohou da biste čitali bez problema, dovoljno je i solidno poznavanje engleskog)…nisam čuo da je prevedena na jezike jugoslovenskih naroda i narodnosti. McGinniss je pratio uspon malenog kluba iz regije Abruzzo koji se tamo negde u drugoj polivini devedesetih dokopao Serie B. Ako ste navučeni na calcio (makar i u svetlu njegovog nekadašnjeg sjaja) ovo je neizostavno stvar koju treba da pročitate. Kulminacija istorije provincijske ekipe koja je u baražu za drugu ligu izbacila starijeg brata Ascoli, i to nakon što je rezervni golman odbranio penal u stilu Gigija Buffona. Kasnije je priča dobila epilog u Serie B, par igrača je poginulo, novi stadion nije završen na vreme, jedan od fudbalera je uhapšen zbog dilovanja droge…čuda se retko dešavaju. Put ka zvezdama viđen očima pisca koji je rastrzan između novog osećaja pripadnosti i neshvatljivog kršenja etičkih načela koje mu se odvija pred nosom je pretočen u odličnu knjigu. Lokalni kolorit, gazda klupa sa bliskim vezama sa mafijom, korupcija na svakom koraku…ovo je sam vrh ledenog brega kada je calcio u pitanju…

   2. Fever Pitch by Nick Hornby

   Jeste, ovo je mainstream ali ako je neko propustio trebalo bi da popuni rupu u svom obrazovanju. Hornby je veliki pisac, napisao je i bolje knjige od ove (recimo „High fidelity“) ali ovo je najiskrenija knjiga o fudbalu koju sam pročitao. Arsenal ne spada u moje omiljene timove no ima neki šmek, za razliku od jebenih ubica iz Liverpoola. Neću da vam prepričavam ono što je iz korica, ali opsednuti se sjajno kapiraju. Izgleda da nas ima na milione ako je suditi po tiražu „Fever pitch“. Kad biste me pitali da definišem knjigu u jednoj rečenici, ovo je delo o patnji i potrebi svakog navijača da tuguje. Depresija je naše prirodno stanje (pisao sam o tome u blogu „Elegija“)
 
   3.Football against Enemy by Simon Kuper

   Interesantno je da neko može da piše o politici i savremenoj civilizaciji kroz fudbal a da se to ne svede na laprdanje i pokušaje da se ispadne pametan…Kuper nije pao u tu zamku, proputovao je svet i ispričao neke fascinantne priče koje su samo na površini fudbalske, u stvari opisao je tragediju savremenog sveta kroz naizgled bezazlenu igru. Dovoljno je pomenuti pripadnika tajne policije koji uklopljen u novi kolorit post – sovjetske Rusije farba stadion u smeđe, kako bi se uklopio u nove trendove. Savet je da ne shvatate ozbiljno Kupera jer će vas baciti u bedak.

   4.How football explains the world by Franklin Foer

  Ovu knjigu su mi zaposleni kupili nakon što su im plate porasle za 50 % u poslednje dve godine (hvalim se malo, jebi ga…dajem odušak sujeti). Bukvalan prevod znači „kako fudbal objašnjava svet“…slična je Kuperovoj knjizi (često ih mešam i sam) ali ima poglavlje o najvećoj seljanki svih vremena, o sisatoj kreaturi koja valjda označava simbolično blato u kome se davi moj narod. Doduše i ja sam pristrasan ali njen opis nema cenu. Nadam se da sam vas zaintrigirao…ako ne, naprskajte se znojem i u neku birtiju da slušate zvuke rodnog kraja…jebeš knjige.
  
   Znate li šta je Homer Simpson odgovorio Lisi kada ga je pitala da navede tri knjige koje su mu promenile život?
   Da li je TV vodič knjiga?
   Dakle, uvek imate izbor.

Eto, zato volim Nemce. Naime, Germani gotovo nikada ne propuštajui da pokažu boraniji gde joj je mesto. Čak i ne uživaju u tome da loše đake pošalju u ćošak ili magareću klupu, svejedno. Za njih to nema lični pečat, oni su te stvari doveli do nivoa automatizma, neminovnosti. Kao što ste jebeno sigurni svake večeri da će sunce izaći za nekoliko sati, sa sličnom dozom samopouzdanja možete tvrditi da će “panceri” isprašiti “pacere”… u par slova smestio se jaz dubok poput masovne grobnice (stanovnici Balkana imaju posebne mere za dužinu). Slušao sam nekoliko ponosnih Poljaka kako punih usta objašnjavaju rivalitet sa Nemcima koji se, evo ironije, ogleda u činjenici da nikada nisu pobedili susede. Rekao sam rivalitet? Bolje da to objašnjenje zavijem u sintagmu “konstantnog snošaja u kome je jedna strana uvek u karakterističnom položaju u kome tabani gledaju u nebo”.
Neka se ne naljute Poljaci, nije ovo blog o njihovim seksualnim avanturama, već o nama. Ko smo mi? Pa, mi, apatridi, ljudi bez domovine. Jer kada ne igraš na nekom prvenstvu, to je kao da nemaš domovinu. Bolje rečeno, da se vratimo u detinjstvo, osećaš se kao bubuljičavi štreber što u prikrajku gladi majmuna, dok blistavi mangupi sede na klupi sa lepim devojčicama. E, u prosečnoj američkoj teen - age komediji, rugoba izraste u gospodara sveta na čijem dlanu plešu napred pomenute devojke, sada već zrelije i iskusnije, dok oni zavodnici iz gimnazije napune pluća olovom u nekoj čeličani u Detroitu. Elem, dovoljno smo života onjušili da znamo da stvarnost sa pokretnim slikama nema nikakve veze. Na žalost, realnost ne podražava filmove. Pa, kao što se štreberi nikad neće dokopati dobre ribe, tako ni Srbi neće naučiti da igraju fudbal. To nas čini ne samo apatridima, već i nostalgičarima. Jer od neigranja na evropskom prvenstvu do žaljenja za nakaznom Jugoslavijom je mali korak. Nije u pitanju navijanje za Hrvatsku, već kraduckanje (omiljeni izraz balkanskih političara koji predstavlja sinonim za otimanje bez rizika od kazne) zajedničke istorije. Izdvojeni iz skuta komunističke Balkanije gde je svako imao svog ličnog neprijatelja i policajca, kao i pokriće za sopstvenu nesposobnost, mi se grabimo za tuđe uspehe.
Šetamo Hana i ja, njene čelično sive oči nisu videle loptu, neka veća deca mlate reketima i razapinju mreže zaustavljajući saobraćaj. Zemlja tenisa i lepih devojaka, sirotinje koja se suočila sa najstrašnijom istinom, da igranje nogom jednostavno nije disciplina u kojoj si dobar. Treba tu žabu progutati prijatelji, i još se osmehnuti onima sa druge strane zida.
Završiće i jun, meseci u godinama fudbalskih prvenstava za nas opsednute prolaze kao tren koji ne možeš zadržati prstima, suviše je lepote da bi trajala…Apatridi čekaju
Wimbledon…utehu, šansu da se podsmevamo bogatijima, svom onom šarenom svetu što peva na tribinama. Možda pevaju i pogrešne pesme ali se čuje muzika…za razliku od toga, u Parisu, Londonu, New Yorku i Melburnu se ćuti, čak te opominju da budeš pristojan između poena.
Jebeš ti to, navijam za Del Piera i Bilića, makar ih razumem a i ne moram da budem tih dok igraju. Hana neka igra tenis…onda će mi možda dozvoliti da budem isključiv i bučan kao svi ludi očevi malih princeza.

Pripadam, sažaljenja vrednoj, kasti tupana koji potajno veruju da će jebeni korporacijski fudbal završiti kao prenaduvani balon. Da će stići do tačke u kojoj će se pretvoriti u sopstvenu karikaturu čije ružno lice neće uspeti da sakrije ni sav puder ovog sveta. Da će prevara biti razotkrivena i zaverenici biti prinuđeni da ispraćeni podrugivanjem osvešćenog naroda napuste stadione.  Nemojte me pogrešno shvatiti i trpati mi u kofer nebuloze tipa amaterizma i olimpijskih načela, fudbal nije zajebancija dokonih seoskih đilkoša, niti ubijanje vremena bubuljičave i emocionalno prazne omladine…predivnom igrom se baviš da bi pobedio, osetio krv na usnama i u nozdrvama, bilo da si na tribini, ili na terenu. Zato zajebite viteštvo, sportski duh, treće poluvreme i ostale gluposti, ovde pričamo o nečem drugom. Uzmite, na primer Amaurija. Brazilac koji je igrao za bombone i lilihip u predgrađu Verone, uznapredovao je do zarađivanja sitniša na Siciliji. Ostvario je  italijansku verziju američkog sna, makar jedan deo primanja uplaćivao u fond viševekovne humanitarne organizacije “Cosa nostra”(čuli ste verovatno za njih, bave se spašavanjem mladih duša iz kandži siromaštva i napornog, loše plaćenog rada). Pomenuti gospodin je zahvaljujući veštom pregovaranju, ali i nedostatku vijuga u glavi sportskog direktora Juventusa, dobio priliku da obuče sveti dres. Pogađao se poput seljaka na pijaci, hvalio svoj kupus, sakrivao pokvarena jaja na dno korpe, lelekao i kamčio poslednju banku. Ok, što kažu na jugu Srbije, tezgaroš nas je zavalio i napravio na budale, ali mu nije dosta. Gledao sam ga, dok je potpisivao ugovor, kako izjavljuje da mu je SAN DA IGRA ZA JUVENTUS, i to par dana nakon što je pokušavao da ubedi bogatog klovna, vlasnika Palerma, da ga proda Milanu.  Jebe mi se za Amaurija, stranac koji je ukrao dres samo je pojačao prezir prema svim plaćenicima ovog sveta ali i današnjoj igri čiji je NOVAC CILJ, A

NE POSLEDICA. Agnellijevi se okreću u grobu dok stile Juve i princip da gubitnici gladni novca ne mogu da postanu deo religije, biva izdan po ko zna koji put. U zamenu za ovog jadnika sa kojim će u

Torino stići svita uvlakača, iz kojih isijava obožavanje tuđeg novca i života na račun kluba, na Siciliju su otišli Lanzafame i Nocerino, deca koja imaju Juventus u DNK. Gledaćete Amaurija na jesen u onim retkim kadrovima kada je lopta van terena a kamera zumira našu klupu…siromašak koji je otkrio zlatnu žilu. Sveto dvojstvo Del Piero - Trezeguet će mu sahraniti ambiciju još u pripremnim utakmicama…u stvari, Amauri je svoju ambiciju već ostvario, zašto bi se dodatno znojio…prostak za trpezom prinčeva obično krišom jede, i ne dozvoljava sebi da preuzme bilo kakvu inicijativu… Juventusova krv prosuće se u Palermu…i nikoga sem navijača neće biti briga… Možda sam naivan, al’ propašće i ovo jednom, a onda zna se…dobro je poznato kako birokrate izgledaju pod čizmama gomile… Treba živeti za taj trenutak, makar svaka revolucija zaseje klicu restauracije…i ponovo sve isto bude.