Finito.

Još jedna godina koju možeš da uporediš sa mamurlukom nakon pijane večeri. Sve je tu, i crne rupe, i mučnina, poneki flashback kao dokaz da se stvarno desilo.

I ma koliko želeo da se setim u čemu je prošla prethodna sezona, ostaje samo tmina i grmljavina u nekom udaljenom kutku glave. Kajanje se podrazumeva, ali isčileće taj osećaj sramote do avgusta.

Pijanci i narkomani su jutro posle zakleti pobornici zdravog života, ali ih to ne čini ni boljima, niti im pomaže da se osećaju lakše. Doduše, ponekad je prijatno misliti da ćeš se očistiti i vratiti u stvarnost, ali kratko traje iluzija.

Neka mi oproste svi, što su dolazili na ovaj oltar tuge i upijali malo odjeka buke koju ovakav, dronjavi Juve stvara u mojim mislima. Nije se dalo da pišem, rekoh vam, nisam navikao da sezonu završavam u martu, dok se drugi ljudi raduju ili tuguju.

Naprosto ravnodušnost, odnosno pomirenost je kraj, poslednji drhtaj pre nego što se duša odmakne i sa pristojne udaljenosti posmatra kako lešinari komadaju telo čiji je bila deo.

Gde smo sad?

Pa onde kad jed i bol zameni onaj tupi osećaj jadnika koji tumara po zgarištu, godinama posle, tražeći neki dokaz života u pepelu. Sinoć sam ubijao jedno sasvim obično veče gledajući valjda stoti put „Ime ruže“.

Knjiga je bolja, ima u prologu deo kada ostareli pripovedač razgrće po ruševinama manastira, tražeći ostatke propasti kao dokaz da je ono što mu se desilo u detinjstvu stvarno.

Tako i mi, pogledamo tabelu, koja se već okamenila i sprema se da se ukrca na brod za istorijsku arhivu, želeći da se uverimo da nismo sanjali. Da Ranieri i družina budala predvođena Giglijem i Seccom nisu samo proizvodi iskrivljenog uma.

I iznova se razočaramo, ugriz stvarnosti je toliko jak da ova rana nikako ne zarasta.

Al’ kako rekoh, opsednutom je potrebna nova doza, par Brazilaca, tri naslova u novinama i kofer nade je ponovo spreman za put. Daleko je sledeći jun i novo razočaranje.

Uteha koju nudi nova sezona nije za potecenjivanje.

Vidimo se uskoro, čim sredim ovaj blog i  oslobodim ga tuge koja ga nagriza. Možda svi zajedno zajebemo stvarnost, nikad se ne zna.

Arivederci a presto!

   Prekratiti ponedeljak uveče? Hana sanja neke ružičaste slonove i kroz njoj znani jezik sabira utiske čudesnog dana. Katarina zadubljena u kompjuter slaže poslednje nedelje bezbrižnog odsustva od odvratnog sveta odraslih.

   Io? Gledam Ramba, treći deo, malo gluplju varijantu prva dva, sa izmenjenim protivnikom…zli Rusi protiv medenih talibana i njihove borbe za parče neba i masu zastrašujuće visokih planinčina. Nije to bilo tako davno i pitam se, u svetlu toga što im se istorija narugala, dal’ prosečni gojazni Jenki, zabrinut za hipoteku u slatko uređenom predgrađu, gleda ovaj film. Evocira uspomene na vreme kad je borba za lo scudetto bila u rukama dva pola istog sveta. Izgledalo je da su sjedinjeni narodi Amerike osvojili krunu, al’ farsopoli što se dešava godinama je njihove trijumfe doveo u pitanje.

   Godine menjaju savezništva, pucaju krvlju ispisane zakletve, pretenciozni filmovi postaju parodije…al’ nije ovo priča o Džonu Rambou. Ima „Italijanski pastuv“ i boljih uloga i vanvremenskih filmova na koje ne utiče geopolitička situacija u svetu.

   Ovo je priča o prethodnoj večeri, odnosno činjenici da se velika većina navijača Juventusa nadala pobedi Fiorentine na Meazza.

  Koja bolest vam je simpatičnija, kuga ili tifus?

  Sovjetska diktatura proleterijata ili kineski model državnog kapitalizma?

  Zlatan Ibrahimović ili Siniša Mihajlović?

 Teške, dileme…u nekom kvizu ova pitanja ne bi imala odgovor…svaki je tačan i svaki pogrešan.

  Ok, Inter je neprijatelj ali da li to Fiorentinu čini vrednijom?

  Svakako da ne, moja prva asocijacija na ove dve ekipe je mogućnost da im se istovremeno nanese bol…da smrdljivi Inter ne bude prvak, i da patetična Fiorentina gleda u leđa Genoi i ostane bez Champions League.

   Sve ili ništa?

  Na žalost svet ne funkcioniše tako. Priznajem, poskočio kada je bivši kokainski zavisnik koji je u Juventusu služio da isproba kvalitet klupe kraj terena i eventualno ispuni pet od devedeset minuta kao cheerleadersica u trenutku kada se rezultat ne može promeniti, izašao pred Julija Cesara. Jebi ga, gubitnik je promašio i pokazao da ljudima kao što je on, uvek nedostaje korak ka velikim stvarima.

   Doduše, neki gubitnici kao Ranieri uhvate zlatnu ribicu koja im ispuni želju, al’ to je samo izuzetak.

   Jedna nosata spodoba vazda gladna para je u nedelju uveče postigla dva gola i Inter je sada još bliže tituli.

   Jel’ dobra vest to što Fiorentina verovatno neće igrati  u Champions League?

  Jeste, al’ se niko od juventina ne oseća bolje zbog toga. Verujte i da je rumunski Kazanova pogodio iz one prilike i da je Fiorentina osvojila bod, ni to ne bi značilo ništa.

  Loše ili dobre vesti zavise samo od nas samih…a tu smo pali i zbog toga sezonu završavamo u martu, dok se ozbiljni timovi spremaju za divno prolećno ludilo u poslednja dva meseca sezone.

  E da, možete da gledate kup Italije…i to je nešto, ako ne navijate za Juventus.

 Ciao.

     Inferiornost se svakako ne leči stalnim ispoljavanjem gluposti i nagonom da se krivica za poraz uvek traži pogledom ka nebu. Torino nikada nije uspeo da odmakne od navike da gubitnički mentalitet posmatra kao delovanje nedokučivih sila. Njima imanentno pripada status pećinskog čoveka koji nikako ne može da shvati zbog čega ples oko vatre ne donosi kišu.

     Ima jedna razlika, pećinski čovek je napredovao, uzdigao se i mentalno i fizički, shvatio odnos uzrok – posledica.  Pacovima to ne uspeva već 100 godina.

     Uživanje je gledati ih kako zblanuto izlaze na terena. Već smo u nekom od ranijih blogova konstatovali da lice glupaka uvek izaziva smeh, jer će otići sjeban sa uverenjem da je mogao više.

     Sve je bilo očekivano, njihova fanatična posvećenost derbiju, očekivanje da neznanje bude sakriveno agresivnošću, nadu da iz bezbroj ponavljanja, majmun može pravilno da očisti bananu. Svi navijači Torina su loši iz matematike i ne shvataju teoriju verovatnoće. Činjenica da si nekoliko puta ispao budala na isti način, nikako ne smanjuje šansu da ćeš ponovo završiti isto. Većina kockara ne kapira da loptica koja se zavrti 25 puta na crvenom, ima podjednaku šansu da i 26 put ode u istu boju.

     Tako je i sa bikovima, još jednom su se nagutali prašine koride. I još jednom su tražili od totema da progovori i kaže im put. Jebi ga, Indijanci su loše prolazili na Divljem Zapadu ne što im je nedostajalo hrabrosti, već što su bili zaostali tj. na nižem stepenu razvoja.

     Ostavljamo ih na dupetu, nemarno zgažene kao bubu…ma kakvi bili, oni nisu mera.

      Jer u utorak uveče ćemo videti gde smo, ima li još nade za okupiranu teritoriju koja stenje predvođena Morattijevim vazalima. Lepo bi bilo eliminisati Chelsea ali bih ja, a i većina vas što čitate ovo, dali sve CL ovog jebenog sveta za lo scudetto. Za miris nadmoći u odnosu na one jadne igračke bogatih ljudi iz Milana. Ta večna dvojba, šta je važnije biti, prvak svoje zemlje ili Evrope, u stvari ne postoji. Biti šampion Italije je stanje na koju je organizam svakog juventina navučen, ali i jedina hrana za naš ego i potvrda principa na kojima je stvaran naš unutrašnji svet.

     Trenutno smo na dijeti, pa ako ne možeš da ručaš u pristojnom restoranu sa čistim stolnjakom, daj najedi se makar u smrdljivoj prodavnici brze hrane. Jer Champions League je upravo fudbalska varijanta McDonaldsa, brzo, plastično i lako putuje kroz creva…instant zabava?

     Ne slažete se?

     Dobro, al’ odgovorite sebi na jedno prosto pitanje…

     Jel’ bi ikad Juventus igrao sa Chelsea da nije ovakve CL?

    Tako, sa verom u Boga i capitana, mada ne zaboravite da je i pobeda jedan udisaj bolesnika, već u subotu pogled na tabelu će pokvariti apetit porodičnog ručka vikendom.

     Videh jutros da je mesec dana od kada nisam pisao. Krivim nedostatak vremena, svestan da lažem samoga sebe. Šta je manje sna za strast koja te opseda. Koja je to obaveza izuzev Hane koja bi mogla da se odupre potrebi da iz duše istisnem kapljicu ludila koje miriše na moj klub.

     Nije vreme, san ionako u poslednjih par godina ne stanuje u mojoj sobi. Katarina spava dok ja lutam po uglovima po nataloženim sećanjima I tražim neki znak da će okupacija završiti.

     Ne da mi se, razumećete. Moje godine ne podrazumevaju naviku da se sezona završava u februaru, da se gledaju utakmice kupa Italije i potajno raduje porazu od smešne igrače ruskog skorojevića kome je život kratak i žuri da potroši oteto.

     Kapirate? Utakmica Juventusa se od svetkovine pretvorila u moranje, u mučenje uma koji ne želi da razmišlja o tome dal’ ćeš biti drugi ili treći. To je kao da pokupiš žvaku iz prašine i probaš da joj odrediš ukus. Jednostavno, nešto od čega ti se utroba prevrće.

     Danas se ona jadna budala koga su Elkanni postavili za predsednika čudila zbog čega mu stadion zviždi. Zbog čega vređaju družinu slepih koja veruje da nećemo primetiti da imaju štap i psa vodiča. Verujte mi da mislim da Cobolli Gigliju zaista nije jasno. Jer glupi imaju sećanje kao mušice, za njih istorija počinje od poslednje upljuvane čaše ili parčeta govna na koje su sleteli.

    O čemu se radi?

    Slepi kapetani ne shvataju da je prosečnost merilo drugih fudbalskih klubova, ne Juventusa. Jer Juve nije klub to je stil života, religija. Potreba da se pobeđuje, i arogancija kojom se hranimo. Prvi put kad su poželeli da budu nekome simpatični pokazali su pravo lice. Par budala nedoraslih zadatku, igračka u rukama Montezemola i Elkanna koji umesto vazduha na Comunale nalaze da je uzbudljivije gledati ljude koji voze u krug i čekaju bliski susret sa betonskim zidom.

     Nikada ljudi koji vole da udišu kerozinska isparenja i ljudi koji vole da se mrznu na tribini nisu išli jedni sa drugima. Jebi ga, braćo ne trudim se da kapiram Formulu 1. Kad se pomene Schumaher meni je prva asocijacija ludi golman nemačke reprezetancije koji umali nije ubio Patricka Batistona 1982. na SP u Španiji.

      Takvi vode Juve u propast a moje misli u izolaciju. Dovoljno ih teško nosim da bi vas opterećivao. I ne mogu,ne umem češće da pišem. Nepodnošljivo je…

      Do sledećeg puta, kad skupim hrabrost…

   Kup Italije?

  Postoje ljudi koji tvrde da je zanimljivije gledati kako se suši veš na terasi. Ima i onih koji imaju teoriju da je to takmičenje ukinuto krajem prošlog veka, ali da niko nema hrabrosti da to saopšti Interovim, Rominim, Parminin navijačima.

  Oni duhovitiji predlažu da se umesto pehara pobednicima dodeljuju one šarene kape i maske iskežene dvorske lude (znate one sulude igračke kutije iz kojih izleće odvratno lice koje izaziva noćnu moru kod dece…roditelji baš znaju sa se zabavljaju).

   Dakle, da vas ne davim više, Coppa Italia je zabava za budale, toliko nezanimljiiva da nijedna TV nije želela da plati prava prenosa pa su nekako namolili državnog emitera RAI da popuni dva sata programa. Domaćice su se malo bunile, napaljena omladina umesto neke lepe voditeljke je prinuđena da provede veče uz glupi izraz lica Claudija Ranierija al’ eto…kažu, viši interes je u pitanju.

    Moja sećanja (teško je imati sećanje iz preistorijskog doba, mada se za Hanu trudim da sačuvam koju mrvicu memorije) za kup, su vezana za besomučno upinjanje igrača sa klupe i ponekog talentovanog omladinca da Lippija ubede da im je mesto na terenu. Navijače nisu mogli da uvere u svoje namere jer niko nije dolazio da gleda. Možda smo osvojili i neki kup u to vreme, ne znam a i ne zanima me. Ondašnjim ozbiljnim baticama je to značilo slobodan dan i odmor od lopte…niste stvarno valjda mislili da bi se neko drznuo da Zidanu predloži da slobodnu sredu provede tako što će rizikovati da mu se neki nesrećnik iz Reggine potpiše na koleno. Navijačima je kup uvek dobrodošao. Prilika da uverimo okolinu da nismo beznadežni slučajevi. Da izvedemo devojke, izađemo sa prijateljima koji smatraju da Del Piero nije baš sišao na ovu jebenu planetu da nas spasi, da se drage osobe oko nas učine važnim i voljenim.

    „Ah kako je divan, izveo me je na večeru iako Juventus igra protiv Intera“.

    Stidim se, al’ je tako…nikad niko nije posumnjao u iskrene namere. Večera u trenutku dok Inter u punom sastavu pokušava da pobedi posle 10 godina na Delle Alpi rezervnu postavu Juventusa? Cijena, prava sitnica…za slobodu koju ću kupiti svaku narednu nedelju i svaku sredu u kojoj pokušavamo da skinemo prokletstvo Champions League.

     To je bila namena kupa Italije. Da zadovoljimo okolinu, podsmehnemo se ostalim klubovima i eventualno sutradan saznamo rezultat ako je noć bila burna.

     Al’ menja se dragi moji, sad smo mi oni kojima se smeju i to ne našom krivicom. Da se pravi lista najgorih trenutaka u istoriji kluba,  okretanje leđa stečajnog upravnika Cobolli Giglija dok su se izvodili penali protiv Napolija bi bilo u top deset. Neupućeni penzos je pljunuo na istoriju, kao i svi glupaci veruje da ona počinje u trenutku kada je on kročio na stadion, pre par godina.

     Trenera koji je maltretirao Del Piera i još nekolicinu igrača da se valjaju po blatu 120 minuta u beznačajnoj utakmici ne krivim, njemu je kup jedina šansa da poveća ček od penzije. Baš taj sedokosi, klimoglavi tupan je sedeo na klupama ekipa koje su devedesetih osvajale kup, kartonski trofej koji izražava prezir i pečat prosečnosti. Za njega je današnji Juventus, nekadašnja Parma ili Fiorentina…PROSTO, MATORA BUDALA SVODI STVARI NA SVOJU MERU. KAD U POZNIM GODINAMA NE MOŽEŠ DA SAŽVAĆEŠ BIFTEK, TI U NEDOSTATKU VEŠTAČKE VILICE SRČEŠ SUPICU…ako razumete, šta hoću da kažem…jednostavno, svestan si svojih ograničenja.

    Promenio sam se i ja, gledao sam, doduše, ne sa mnogo zanimanja, sa drugarom u kafiću. Ni njemu nije bilo zanimljivo, navija za Milan i nije mu jasno što se igra kup…pitao je od koga su oni ispali…

    Panta rei, dragi moji, zaista sve teče i menja se…

     Pa, moralo se dogoditi. Naprosto, brod koji besciljno luta otvorenim morem jednom će se nasukati, prosto, to je pravilo velikih brojeva. Sreća je kategorija koju neuspešni pripisuju drugima kao opravdanje za sopstvenu propast. Nema to veze sa srećom, dragi moji… povređenim igračima, slabim danom, dobrim Sardima koje je život na siromašnom ribarskom osrvu naučio da se ne nadaju previše.

   Ne, Cagliari nam je došao kao hijena koja će se zadovoljiti ostacima lešine koju su velike zveri već rastrgle. Pokupili su mrvice i sada samo slepi ne vide gde će završiti pokušaj grupe jebenih amatera da glume opasne momke.

   Nije u pitanju tabela, i kad smo onim nesretnicima iz Milana prišli uz dupe nada nije bila veća, malo jeftine neizvesnosti i petparačkog nadahnuća za neupućene…  veći novinski tiraž i to je to. Nikada niko ozbiljan nije poverovao da je kornjača pobedila zeca…to je priča za one što mentalno nikad nisu zakoračili iz obdaništa u stvaran svet.

   Od nas ne zavisi ama baš ništa, to je ono što boli…sećate se onih jadnih godina negde početkom veka kada su budale iz Rima dve godine, doduše različitim bojama, ofarbali lo scudetto. Bilo ih je smešno gledati kako se pentraju po ruševinama večnosti, luduju i prete da je to početak novog doba. Sećam se da sam se odlično zabavljao najavama La Republice da je uspostavljeno novo rimsko carstvo i da će mrski sever Italije biti sveden na razumnu meru. E, ono što jadnici nisu videli, a bilo je tako lako pretpostaviti, je da ih niko neće pitati ništa. Par godina kasnije, prosjaci koji su jednu noć proveli u kraljevskoj postelji su ponovo bili na ulici, zaodenuti u smrdljive rite i sa ispruženom rukom. Jednostavno sudbina se poigrala nadom budale koja je poverovala da se jedno jutro probudila pametna.

   Slično je danas sa Juventusom, ne pitamo se ništa, sporedni kolosek, ekonomska klasa u avionu, plesniva hrana, obrok na brzinu, žvakanje smeća u McDonaldsu. To su nam napravili limenko, strašilo, lav kukavica  i Doroti…sve sa „Smetlarom iz Oza“ po imenu Claudio Ranieri.

   Blesavko koji je u jednom trenutku života pokupio iz kante loz…tiket koji ga je doveo na klupu najvećeg italijanskog kluba…zar je bilo moguće da tupan bude toliko hrabar da poveruje da tu ima još nečega. Zlatne ribice imaju dobar smisao za humor, ispunile su osedelom penzosu želju i sjebale sve nas što nam znači. To da će napraviti havariju je bilo jasno prvog dana kad je Didier Deschamps pokupio torbe i sa nožem u leđima napustio grad. Jebi ga, ne možeš da jašeš na talasima u bari, možeš jedino da upropastiš cipele i zaradiš prehladu…ako znate na šta mislim.

   Plan je bio da se dovede figura koja ume da čita ali ne i da govori. Čija je glava podešena tako da klima napred, čija ruka je podignuta uvis još dok se raspravlja o nečemu…i našli su glupana koji je već pripremao kamin za duge penzionerske dane i pogled zamagljen skramom. Oteli su mu čak i štap iz ruke kako bi ga ponovo načinili radno sposobnim, plaćaju mu da stoji pored klupe i mole se da ga ne ubije vetar. U porno šopovima ovako funkcioniše lutka na naduvavanje, u mesari zaleđeni but koji ne košta mnogo. Možeš da ga iskoristiš a i da ga baciš ako se pokvari…nije ni šteta ni trošak.

 Dedica će odgegati u svoje selo pokraj Rima, gledati u masline i pitati se koga je trenirao…Chelsea ili Wigan, Valenciju ili Parmu…svejedno je…možda ga svest prevari i ne seti se Juventusa.

   Slaba uteha, mi ćemo ga se uvek sećati…

  Kad pričamo o lošim stvarima iz iskopnele godine, najbolje je ne otvarati Pandorinu kutiju. Za mene je čitava godina sjebana činjenicom da sam kod većeg broja ljudi primetio da će lako progutati treće mesto. Plašljivi lav, limeni bez srca, strašilo i čitava ona prezira vredna družina što je okupirala klub su nam garnirali opravdanja kao seoski gazda truli paradajz i gorki krastavac uz prljavi tanjir masnog pečenja. I mi smo to progutali, barem većina je zavarala glad tonama loših razloga, odbacivanja zrelog razuma, upiranja prstom u pogrešne ljude. Juventus u ovom trenutku liči na debeljka od 150 kila koji se teši da neće umreti od niskog pritiska.

   Uostalom od amatera se to i očekivalo. Njihovo skidanje pantalona počelo je onog trenutka kad su prihvatili ulogu statiste, prvo u Serie B a zatim i prošle sezone kad ih je odžepario svaki secikesa na kugli zemaljskoj. I što ih više ponižavali, od Napulja preko Calabrije do Palerma oni su više širili noge i trudili se da uživaju. U jednoj takvoj godini kada je titula daleko koliko i Srbija od Evropske Unije bilo je teško naći tri rane koje su više gnojile od ostalih.

   Rekoh sebi da neću otvarati Pandorinu kutiju, ali ima nas što delimo bol, pa znam, manjina će razumeti

   DANAK U KRVI

 Svaki put kad neko dete što je gutalo blato u svetom dresu nadajući se da će dobiti priliku da prinese ličnu žrtvu na oltar religije kakva je Juventus, pokupi kofere i odjebe prašnjavim putem u provinciju meni je loše. Prvo je Mimmo Criscito žrtvovan kako bi se smetlar na klupi oprao za mnogo primljenih golova u jesenjoj polusezoni a onda su Palladino i Nocerino oterani u belo roblje. Pomislite samo da nekog ko udiše vazduh u Torinu od prve lopte tretirate kao kusur za nekog jebenog Brazilca. Ili da dovodite danskog stolara i švedskog drvoseču umesto svoje krvi. Juventus je italijanska zastava. Jeste li negde videli da se nacionalnom stegu dodaju tuđi simboli ili neka druga boja? To je moguće samo u banana državama. Juventus pod okupacijom ljudi na platnom spisku Massima Morattija je upravo to…klub kojim upravlja hunta.

  BLAMIRANJE NA MEAZZA

  I u prošlosti smo gubili od Intera, doduše često koliko su česte rave žurke u Iranu, ali dešavalo se. Nije u pitanju poraz, u pitanju je širenje nogu. Zažmuriš i praviš se da se ništa ne dešava. Ranieri je autista, bez ikakvog smisla sa realnost. „Kišni čovek“ je delovao kao neko ko je zalutao te večeri na stadion, sramni poraz nije izazvao nikakvu reakciju a činilo se kao da je Juventus pomiren sa porazom. Ljudi koji odu negde sa ciljem da učestvuju obično završe kao reprezentativac Srbije u spustu na Olimpijadi, na sjajnom 65. mestu. Za Ranierija je i sadašnja pozicija dar sa neba, ko će se još cimati oko rezultata koje ionako nikada nije imao.

 U BELORUSIJ, NA TRAKTORU

 Prvih pola sata megdana jednog od najvećih klubova na svetu i grupe jadnih dečaka zatočenih u poslednjoj evropskoj diktaturi ostavilo je neizbrisive tragove na duši. Fudbal je u Belorusiji popularan koliko i baseball u rodnom selu moje bake a BATE Borisov klub iz mesta veličine, pomenutog sela (zove se Dulene i poznato je po tome što su ga komunisti manje više zatrli nakon drugog svetskog rata). Klub je inače zabava nastala iz dosade dokonih radnika fabrike traktora. Ozbiljni ljudi u Belorusiji uključujući i onog predsednika što liči na švercera benzina igraju hokej, u pauzama kada ne prebijaju i hapse opozicione lidere. E sa takvim gigantom mi smo izvukli 2 – 2 i još bili zadovoljni bodom, kao da su nam poklonili rakete sa nuklearnom glavom, da gađamo Milano. Neprocenjivo iskustvo i trenutak kada sam mislio da je to najveće dno koje možeš da dotakneš.

   Braćo, mnogo za jedan život, a kamoli sezonu…

  Blagi dani su po definiciji vreme praštanja ili prećutkivanja tuđih grehova. Svoje naravno gurneš pod tepih u kukavnoj ljudskoj nadi da oko Gospoda ne može da zaviri u tajnu predgradu duše. Naravno da je to zabluda al’ ljudski je sakriti slabost. Svi smo skloni da ignorišemo banderu u sopstvenom oku i upiremo prstom u trun na zenici brata svoga. Zato ovaj blog neće govoriti danas o mojim zabludama maskiranim ironijom i sarkastičnim humorom. Ako redovno čitate ova trabunjanja skapirali ste da sam lud za listama i klasifikacijama svakog tipa. Korak više ka putu bez povratka svakog od nas, klizanje na ovoj poslednjoj stranici kalendara koji će uskoro promeniti poslednju cifru Anno Domini je prilika da moja manija klasifikovanja ljudi, događaja i utisaka dobije na značaju.
  Danas sam spremio tri najbolja trenutka koje mi je Juve priredio u 2008.

- FAUL I CRVENI KARTON PLAĆENIKA ZAMBROTE NA UTAKMICI JUVENTUS - MILAN

 Možda se nećemo složiti ali za mene je Gianluca Merda Zambrotta sinonim za Judu u moru onih što su izdali klub u leto 2006. Odlazak Zingara Ibrahimovića je Božiji dar i najbolja stvar koja se mogla desiti klubu u sezoni patnje. Vieira i Thuram su legionari, za njih je 10 eura razlika između uglađenog klijenta u hotelu i kamiondžije na auto putu. Mutu je samo kokainski zavisnik koga preziru i u domovini. Cannavaro je prolaznik na putu za prestonicu smeća, Napulj, gde će i završiti karijeru. Njega čak ne osuđujem, torbari i puževi su građani svera. No, Zambrotta je izdao sve koji su mu verovali, verovatno ga i žena ujutru zagleda kao sinonim mentalne prevare prethodne noći. Nekad se molio pred našim oltarom da bi poput komunista bio prvi koji se bacio kamenom. Od kada smo ga ispratili kao ludu uvaljanu u blato dobro mu ide. Barcelona je sa njim bila daleko od trofeja koliko i mi sami sa ishlapelim dekicom Ranierijem…Milan će ove sezone sa svojom gerijatrijom verovatno od Deda Mraza (ili Božićnjaka, kako god vam odgovara) tražiti da zaigra u ligi veterana, tamo definitivno imaju šansu. Zato, trenutak kada je jadna prezrena kretura udarila De Cegliea i otišla ka svlačionici uvek može služiti kao krunski dokaz da neko to gore vidi sve.

- TEŠKA POVREDA KIČME MARCA MATERAZZIJA NA UTAKMICI INTER - MILAN PROŠLOG PROLEĆA

 Većina Italijana koje poznajem stidi se Marca Materazzija. On je kao rođak sa sela koga sklanjate u podrum da vas ne bi brukao pred gostima. Ostaće upamćen kao jadnik koji vređa tuđe sestre i žene ali i dvorska luda koja je simbol novog fudbalskog poretka u Italiji. On je pravi reprezent kluba za koji igra. Glup i nevaspitan, podmukao i pretvoran, uklapa se u opštu sliku koju ostavlja savremeni calcio. Zbog toga pomeranje kičmenih pršljenova koje mu je dottore Del Piero priuštio jedne divne prolećne noći ostavlja nadu da će doba budala proći. Nijedna imperija u kojoj su dvorske lude bile prve do kralja nije dugo izdržala, neće ni ova.

- SMISAO ZA HUMOR FC JUVENTUS

 Pogledajte blog od prošle godine, potanko je objašnjeno. Tek bilo je to još jedno poglavlje večite sage o glodarima koji stalno onjuše sir i završe prignječeni u mišolovci. Gol Le Roi Trezegueta u trenutku kada su miševi već bili opijeni slatkom pomisli da neće izgubiti utakmicu je ponovo zacementirao taj njihov glup izraz lica. vremenom njihovi navijači postanu isti…verujte mi u gomili od hiljadu ljudi vrlo brzo ću izdvojiti sve koji navijaju za Granata Merda. Odaje ih izraz na faci, onaj urezani trenutak kada shvate da su ponovo ispali glupi. Neprocenjivo…svake godine isto, i u 2008 smo im produbili agoniju, tek da ih podsetimo kako stvari stoje.

  Nastavak sledi…

  Kada brkati, znojavi Meksikanac stenjući pod usijanim suncem i stegom svoje lopovske domovine izgovori ovu reč, misli ne na “muda” u klasičnom smislu. Nije to obična hrabrost, ili “smelost” kako je Platon definisao budalu koja se kurči bez potrebe…los cojones su nešto drugo.
  Ova kovanica znači sposobnost da se delovanjem utiče na nepovoljan ishod, da se promeni ono što gubitnik naziva neibežnom sudbinom. Biti hrabar ne znači ništa bez plana. Odsustvo straha je bolest, ni više ni manje od spuštanja pantalona i zabijanja glave u pesak. Zec uhvaćen u svetlo farova ili terijer koji se zaleće na lava završiće na sred puta prosute utrobe…rezultat je isti.
  Ono što se desilo sinoć na Comunale je kombinacije činjenice da je pretvorna budala na klupi Juventusa rođena pod srećnom zvezdom i logični ishod takođe fakta da rumeni, zadrigli debeljko kome se posrećilo kao treneru Milana, nikada nije imao Los Cojones. Ancelotti je neko ko je iz Juventusa ispraćen kao neomiljeni portir u penziju, utrapili su mu zlatni sat i sliku, neko je održao prigodan govor i izgurali ga iza kapije. Posle toga je počela žurka na koju nije bio pozvan. Ono što se posle dešavalo sa čovekom koji se ljuti što ga poredimo sa najdražim ručkom svakog stanovnika Balkana hrišćanske vere je splet srećnih okolnosti garniran time što je pristao da glumi pajaca u omiljenoj igrački najbogatijeg Italijana. Jeste pobeđivao, ali portir u Microsoftu nije neko bez koga Bil Gates ne bi proizvodio Windows. Ancelotti je dakle veoma zamenjiv.
  To što se Milan sinoć izblamirao je nedostatak Los Cojones, nije to naravno zločin za Haški tribunal ali pokazuje gde je mesto budalama koje u očaju pokušavaju atentat na nekog bitnog kako bi se proslavili. Nije tu bilo ideala ni neke velike ideje, očajnik je skinuo košulju i golim grudima se zaleteo na bajonet. Možda je to dobro za holivudski film, ali u stvarnosti te pokupe usisivačem i odlože u kantu za smeće ili recikliraju, svejedno.
  Umirovljenik što čeka ček od penzije na našoj klupi takođe nema Los Cojones. On je međutim više od portira…u nekoj kompaniji on je mastiljara koja sedi u uglu i zauzima malo kvadrata čekajući da se išunja na zadnja vrata i zaigra domine u parku. Ako ste nekada rukovodili nekom firmom, to je onaj čikica iz poslednje kancelarije levo za koga vam saradnici kažu : ‘Ma pusti ga, ima još dve godine do penzije’.
  On naravno nema ‘Los Cojones’ ali ga niko i ne pita ništa. Sedi i ne smetaj, život pulsira, nemoj da mu se nađeš na putu…
  Od zeca u svetlu farova i glupo smelog terijera ništa zavisilo nije…zato se tako i završilo.
  Ništa, idemo dalje, čekajući nekog sa Los Cojones…tada ćemo odahnuti.

  Jebeni svet slepo srlja u samouništenje, poput leptirice koja hita u susret sijalici koja će je spržiti. Ni fudbal nije pošteđen a društvo trbušastih birokrata okupljenih pod nazivom UEFA svakako se uklapa u čitavu priču. Neće Platini ništa promeniti, uz sve poštovanje koje imam za Le Roija, valjda jedinog kralja koji je nosi dres Juventusa, usamljen je u borbi sa švajcarskim činovnicima koji su na stadion prvi put došli u 50 - toj, kada im je oslabila potencija.
  Klubovi su našli svoje mesto pod suncem. Milan je odavno igračka primitivca koji je ukrao veliki novac i proglasio se za gentlemana. Manchester je poput McDonaldsa, igračima fale još samo smešne kape. Real je svetlucavi supermarket u kome za novac kasirka može da odradi i druge stvari osim provlačenja kartice. Arsenal iskorišćava crnu decu tretirajući ih kao Nike male Kineze koji šiju opremu i lopte. Ubice iz Liverpoola su takođe beznačajni otpad za odlaganje prljavog novca sa druge strane Atlantika. Da ne nabrajam više, današnji klubovi su našminkani kontejneri, al’ smrad se oseća na kilometre.
  U takvom fudbalu i takvim klubovima i igrači su robotizovane igračke, ostalo je par usamljenih kauboja poput Del Piera, Maldinija, Raula, Giggsa, Nedveda što lagano jašu ka horizontu. Ali ovo nije priča o njima, već o jednom od nekadašnjih jahača koji je promenio stranu.
  Andrei Shevchenko je imao svaki preduslov da postane priča o boljim vremenima. Proizveli su ga u nekoj labaratoriji u Kijevu ali mu je neki ludi ili pijani sovjetski naučnik greškom ubacio solidnu dozu mašte i umesto poslušnog robota proizveo humanizovanu mašinu za postizanje golova. Bio sam svedok i Shevine prve godine u Italiji, kada gladne oči igrača sa evropskog istoka gutaju šarene izloge i pomamne žene koje su na dohvat ruke. Kome se jebe za fudbal u tom trenutku. Novac je na računu, Sibir daleko, hladnoća zavičaja više ne ostavlja promrzline na obrazima. Pisao o onim traktoristima što su uvoženi sa druge strane gvozdene zavese kao simboličan način da se ‘perestrojka’ predstavi oholim pobednicima hladnog rata(vidi blog “Iz Rusije s’ljubavlju). Shevchenko nije bio od te sorte, leteo je San Sirom i terao nas da drhtimo godinama. O, imali smo mi protivotrov, itekako…Paolo Montero je karate udarcima uveravao ostatak Italije, da je Juventus uvek zli pobednik i da život nije crtani film. No, svejedno Sheva je bio najgora noćna mora Juventusa a penal koji je izveo na Old Traffordu jedne odvratne majske noći je dobrano povukao liniju između moje mladosti i nimalo obećavajuće budućnosti.
   I onda se nešto pokvarilo. Dal’ je ona zaliha čovečnosti istopljena. pa mašina nastavlja da funkcioniše kao sovjetski automobil, do izdisaja? Il’ je siromašak koji je imao sreću da se rodi pre Černobilja (u suprotnom bi sada imao dve glave kao mitsko čudovište) jednostavno osetio da bi lasno bilo živeti u  Londonu bez ikakve obaveze i pritiska. Il’ se, kako je tvrdio njegov tadašnji a i sadašnji vlasnik Berlusconi, Sheva u tome pitao koliko i Ranieri oko transfera u Juventusu…nemam pojma. Međutim, pali anđeo se pokupio i otišao u Chelsea. Vrlo brzo od paradnog konja pretvorio se u magarca koji šepa, pa mu nisu ni dali da zabavlja publiku gladnu jeftine zabave. Dreseri poput Mourinha nemaju milosti, Shevchenko je ličio na omatorelog rokera koga naduvani klinci šutiraju po ulici iz obesti.
   Vratio se u Milan ali deluje jadno. Sumnjam da su ruski lopovi izvadili neke točkiće iz tog mehanizma kako bi ih ugradili nekom novom dečaku željnom slave. Na San Siro su vratili olupinu…izraubovana krntija koja je promenila dosta vlasnika, omatorela prostitutka što spušta cenu u nedostatku potražnje. Tužan kraj, verovatno će ga Ancelotti u nedelju ubaciti u trenutku kada mu sve lađe potonu i kada uvidi da još jedino može da sam uđe i pokuša da zaustavi Del Piera i Sebu.
   Nije ni za smejanje, ma koliko nam zla naneo, ne radujem se njegovoj sudbi, no ruska duša i srpski inat su urbane legende koje izbegavaju da nazovu pravim imenom, to jest pohlepom i kurčenjem bez pokrića…
   Prokletstvo uspešnih je da ih pamte po godinama pada, da njihovo valjanje po blatu ostaje kao najsvežiji utisak. Zato, među poslednjim kaubojima nema mesta za Shevu, čak ni u ulozi konja…
   Šteta…